moji projekti

Посегни за месецом, ако га не ухватиш jош увек преостају ти звезде.

Сесилија Ахерн, P.S. Волим те

 Мислим да ми сви желимо да ухватимо месец, али често са запитам да ли заиста посегнемо за њим, да ли ја посежем за њим. Не знам. Ја, некако, знам да желим месец, али кад треба да га освојим ја се погубим, као да радим све како не бих успела. Није то ни борба са самим собом, ни борба са проблемом, више као ... Не знам шта је, али прогони ме цео живот. Можда је Паоло Коељо у праву кад каже да човек има страх од остварења циља. Недостажан циљ носи са собом нека питања, али након што га освојимо носимо нове проблеме, носимо нова питања. Можда се се ја плажим нових питања. Људи ће ме другачије гледати са победом. Можда ће више ошекивати од мене. Можда је то нећу моћи да испуни. Можда ће бит разочарани. Мозда ћу се ја разочарати. 

Можда ја нисам створена за месец, можда су мени збазде сасвим довољне.

Затим, поново размислим, па чак је и нелогилно да се плашими добрих ствари. Логичније је да се плашимо неуспеха.

Увече, кад легнем ја размишља о свему овом, али кад ме већ ухвати сан, не могу а да се не запитама да ли је све то тачно или ја само умишљам и тражим разлоге да будем лења.

Посегни за месецом, ако га не ухватиш jош увек преостају ти звезде.

Сесилија Ахерн, P.S. Волим те

Мало сутра бољи дан.

никад неће бити бољи дан

није позитвино, али то је све што имам да кажем

поздрав

 Остаје ми само да се надам 

да ће сутра бити бољи дана 

да ће следећи месец бити бољи

да ће ми следећа година биту боља

да ћу у следећем животу бити неко друго

Напуштам вас сад, али вратићу се кад будем имала нешто позитивно да непишем.

Поздрав!!!!!

Синоћ сам кренула на спавање са мишљу ,,Сутра ће бити боље". Данас сам устала у 11 сати, отишла у мензу, вратила се са мишљу да се одморим и да кренем да учим, али нисам. Села сам мало да погледам шта има не нету, и ево још увек сам за компом, четири сата касније. И сад мислим, сутра ће бити боље. Вечерас ћу нешто погледати , а сутра је нови дан, све ће бити како треба. Мислим да сам већ рекла да само од оних људи који верују да ако нешто желиш треба одмах да урадиш. И ја сам мислим само узми папире и крени да читаш. Само крени, ово понављам сама себи не престано, али ја и даље седим за компом и пискрам нешто, посећујем неке глупе сајтове, и facebook и youtube сморили. Све о чему размишљам је да идем на вечеру за једно 2 сата и да после можда узмем нешто да учим.

Сама сам у стану. Звучаће чудно, али ја кад сам сама готово никад ништа паметно не радим. Заправо је тад ништа не радим, само седим и блејим. Ваљда ме други људи покрећу на акцију. Међутим, кад треба да учим, мени сметају други људи и желим да сам сама са књигом. У оба случаја не учим. Да ли постоји нешто треће што би ме покренуло.

Ево сад овај дана карактеришем као пропао. Ни циљ нисам себи задала, ни јучашње планове нисам ни данас испунила. Дан је пропао.

Ако овако наставим и ја ћу пропасти.

Ево, признајем скрипта је победила.

Ево, признајем изгубила сам.

Лоше за први дан.

Имала сам савршен план на који начин да постигнем све што сам планирала, али не. Нисам успела. Не могу, а да се не запитам због чега?

Да ли постављам превелике циљеве?

Да ли ми није довољно стали да испуним ствари које желим или мислим да желим?

Шта, до ђавола, ја заиста желим?

Зашто сад кад је најважније одустајем?

Немам одговор.

Тужно.

Данас је мој тата причајући са мојом другарицом рекао да сам заиста учила. летос. И заиста сам се осетила поносном, и заиста сам осетила да без обзира на исход септембарског рока, он је још увек на неки начин поносан на мене. И опет нисам довела  ствари до краја. План је био да обновим јуче научено и данас пређем област из скрпите. Зачудитеће се али нисам ни један испунила. Не бих да се правдам, немам извињење. 

Стидим се. И тешко ми је да ово објавим. Лако ћу слагати друге да ми добро иде да не брину. Увек ћи наћи разлог да слажем зарад доброг дела, али блог не могу да слажем. Ово блоговање ми дође као разговор са самом собом коју и други могу са виде. Слагати блог је као да лаже себе, али  ништа ми не вреди, јер сутра кад почнем да учим, бићи више него свесна лажи. 

Искрено, сад ми дађе да сама  себи пошаљем коментар ,, ИДИ УЧИ, БУДАЛО"

Данас више ништа не могу да урадим или бар ништа корисно. Лежем у кревет са  мишљу СУТРА ЋЕ БИТИ УСПЕШНИЈЕ ДАН. СУТРА ЋЕ БИТИ БОЉЕ.

Лаку ноћ!

 Ja сам од оних људи који верују да ако нешто желиш да урадиш немој остављати за сутра, немој превише да планираш, већ уради то исте сегунде. Међутим, кад сам размишљала о писању блога прво што ми је пало на памет је  да сад немам времена, морам да учим. Једино на шта сад треба да се сконцентришем ја управо то учење. И онда ми је пало на памет зашто управо то не би био мој први пројекат. Управо због тога мој први пројекат се разликује од осталих. Овај пројекат ће трајати до 28.септембра 2010. године, када ми је и последњи испит. Сви остали пројекти траја ће две недеље. Оно што је исто је то да ћу ја водити неку врсту дневника и свакодневно то објављивати на свом блогу. 

Данас је први дан мог првог пројекта, ствари се добро одвијају. Једва сам чекала да ми дугарица изађе из стана да могу да се сконцентришем на учење. Додуше, мало ми иде на живце бука који комшије у стану поред праве приликом усељавања, али то неће трајaти дуго. Бар се надам.

Поставила сам циљ да оновим оно што сам јуче учила, и пређем још једну област из скрипте. За сад иде добро, мада још нисам завршила са обнављањем. Ко ће победити, скрипта или ја? Јављам вам вечерас.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Ово је први мој блог. Постоји много ствари које желим да кажем, да урадим, да променим, али из неког мени непознатог разлога то никад не урадим. Желим да побољшам квалитет свог живота и упараво због тога започињем овај блог.

Филм Julie and Julia ме инспирисао да ово урадим. Дао је начин да превазиђете сами себе, да испуните своје време. Ја нисам као личности у филму, ја нема посао, а ни превише времена. Али имамо нешто зајеничко а то је жеља да нешто променимо. И ево промене.

Има толико ствари које желим да променим, почевши од тога да гасим светло за собом до промене мог карактера. Толико сам пута покушала, али ствари се нису промениле. Ваљда сам у неким ситацијама превише стидљива а у неким други превише поносна да питам за мишљење, да нешто кажем јавно, да једноставно будем задовољна оним што сам урадила. За много тога сам превише лења. Постоје ствари које сматрам да су сувише лаке, па одустанем без разлога. Опет, неке су сувише тешке и сувше важне, па нешто покушавам и ретко испадне добро. Овај пројекат започињем у нади да ће оно што желим да се промени заиста променити. Пројекат замишљена као низ маљих пројеката, као што су увек распремљен стан, увек сређена, изгубити 2 кг и слично. Требало би да видим како ће се ставри одвијати у току две седмице, колико траје пројекат, и затим прогласим пројекат успешним или не успешним и одлучим које од ствари желим да усвојим у свој живот, које бих желела али је сувише непорно, које једностано морам да усвојим и тако пременим оно што не волим код своје личности.

Мој први пријекат је дати услов за буђет. Остало ми је три од седам испита.

Један недостаје за услов за годину.

Два не достају за буџет.

Три да очистим целу годину.

Биће у реду и ако дам услов за годину, али тренутни се руководим изреком ,,Посегни за месецом, ако га не ухватиш још увек ти преостају звезде.“ Желим услов за буџет, али не смем да паднем у депресију ако не досегнем да њега.

Оно је мој први пројекат, надам се да ће бит успешан.

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.